Site Overlay

Посебни писмени задаци са онлајн наставе

Mart. 2020. u Komiriću

Bila je to nedelja. Svi smo bili u sobi i čekali da se predsednik Aleksandar Vučić javi i kaže  da li će doći do vanrednog stanja. Kada se javio, on je proglasio to vanredno stanje (zbog virusa, našeg nevidljivog nepriljatelja) Onda je rekao da i škole neće raditi, gde sam se ja obradovao.

I tako, prolazilu su dani, ništa posebno nisam radio. Sve je bilo klasično:  išao sam da pomažem mojoj porodici oko maline, krčli smo. Pomagao sam  i oko stoke malo.

Onda je došlo to da je proglašena ta onlajn škola. Gde sam se upitao kako će to da izgleda. Otvorili su se novi kanali, kao RTS 3 i RTS PLANETA i grupe na viberu, gde učimo od naših nastavnika.

Prolazilo je to i vremenom sam shvatio da je učenje  važno za moju budućnost i počeo sam baš često da pratim nastavu. Ostalim danima, u slobodnom vremenu, sam tanjirao i drljao sa dedom po Radjevini. Pomagali smo i drugima, našim priljateljima sa kojima saradjujemo već duže vreme.

Onda nam se pokvario jedan traktor, gde smo morali da ga sečemo na pola. Došao je naš priljatelj, koji nam je puno pomogao oko nekih stvari tj. oko traktorskih delova. Nisam ni znao da postoje u traktoru i da su toliko bitni.

Stariji moji, baba i deda, su se pazili od korone. Baba  više od dede, ali važno je da se paze jer oni su najstariji deo naše porodice. Posle nekog vremena su nam stigle maske, gde je moja baba kupila brdo maski za sve ukućane.  Spremali  smo se i za sneg koji je bio u najavi, gde sam iscepao nekih 7 kubika drva (za svaki slučaj). Tokom snega sam odmarao.

Kad je stao sneg, išli smo u zadrugu koja sada nama pripada. (Bila nam je oduzeta posle rata) Tu smo držali zaštekano seno, ako nam nestane za krave. Kada smo sve počistili i popakovali seno na prikolicu, iz jedne rupe u ćošku  zadružnog čardaka je izleteo jedan zec i skočio mom ocu pravo  na grudi i tako ga iznenađenog oborio. Svi smo se smejali, iako to ocu i nije bilo smešno. Završili smo sve poslove: seno popakovali u senjak; nahrnaili krave, svinje i kokoške i otišli u kuću da se odmaramo i da se čuvamo od korone.

 

Uroš Vuković 2/2, smer plastičar

 

Mart 2020. i ja

 

Mart u karantinu. Karantin u martu. Ubitačna dosada!  Šta im je trebalo da naprave ovaj virus? (Laboratorijski, naravno) Ceo svet u panici. Italija, Španija u kolapsu. Pa i ,, Republika” Kosovo povuče takse na robu iz centralne Srbije. Uveden je  policijski čas, ceo dan. Da, 24 časa dnevno. Neki se i bune i kažu da  samo 1% ljudi ispod 50 godina može umreti od Korone, a za starije od 80 samo 15% ( računajući da već treba da imaju neku hroničnu bolest). A na sve to, mediji napali na nas kao da će ceo svet da nestane od jednog „slabašnog virusa“. SARS je bio 10 puta opasniji, pa evo nas danas (skoro) svi živi i zdravi . Ljudima će oči  ispasti od neprekidnog tipkanja telefona i gledanja TV-a. Pogodili ste, sve o Koroni. Kao da nemaju  pametnija posla:  tu je porodica, tu su  deca, valjda je to  važnije od korone? A svi se žale, kažu kako nemaju dovoljno vremena za decu. Eto vam ga sad! Sad se žale ,, popeše im se deca na glavu”, šta sam mogao da očekujem od Srba?

Eto i mene. Smorio se živ. Zabrana kretanja, nisam video živog čoveka (sem svojih ukućana) pola meseca. Čovek da izludi. Nedostaje mi škola. Nemojte misliti, zbog učenja, nego zbog drugova. Pa džabe mi telefon kad ne smem da izadjem napolje, da se provozam, odigram partiju fudbala! Kakav je ovo život? Kinezi kažu dva  meseca do kraja pandemije. DVA MESECA! Pa ja ću izludeti u  kući!

Onda časovi. Preko Vibera? Kada će tehnologija moći da zameni kontakt sa drugim ljudskim bićem? A poruke i obaveštenja me umoriše. Telefon samo zvrnda, a oni (moji nastavnici)  šalju li šalju! Sladje im je to, nego ‘leba jesti. Pa onda ,,domaći” na koji zaboravim u roku od, odprilike, 10-ak sekundi. Sreća pa me opomenuše ovi u grupi, inače bih i na ovo zaboravio…

Mihailo Tomić 2/1, smer prehrambeni tehničar