У сталној борби за што бољим успехом и оценама, често заборавимо колико су деца жељна игре и дружења. Посебно сеоска деца јер у својој средини немају вршњака са којима би се играла. Село одумире и деце нема. Зато је за сеоску децу школа једино место за дружење и игру.
Зато су ученици шестог разреда наше школе, са својим одељењским старешинама наставницом Драгицом Пуљезевић и наставницом Виолетом Миливојевић, у петак ишли на излет у Горње Црниљево. Посетили су спомен-комплекс посвећен пилоту Миленку Павловићу и осталим српским јунацима из овог јуначког села. Испред цркве их је срдачно дочекао свештеник Милан Станковић са својом породицом. Није изостала ни кафа, ни освежавајући домаћи сок од вишње. Деца су шетала и до школе и до киселе воде.
На фудбалском терену играо се фудбал, одбојка, бадминтон. Било је трчања, јурке, жмурке, играло се и коло. Маме су се побринуле за храну. Имали смо својеврсно такмичење са сланим и слатким питама, пројицама, кифлицама, бакиним и осталим непревазиђеним старинским колачима. Андреј Грујић је частио своје другаре бесплатним соковима.
Румена весела дечја лица и одушевљење које су поделили са родитељима, најбоље говоре колико су нам оваква дружења неопходна. Да их је више, стварно би важило да је „од колевке, па до гроба, најлепше ђачко доба“. Овако, ипак, суштину боље погађају речи Душана Радовића: „Ако је од колевке, па до гроба најлепше ђачко доба, какав ли је тек остатак живота!“
И наставници би волели да је оваквих дана више, али су наставни планови толико опширни и преобилни да је прави подвиг, и за наставнике, а камоли за ученике, да се све савлада. Ипак, не треба одустајати. Увек се мора наћи времена за игру и дружење јер се ту и деца и наставници најбоље упознају.
