130 godina od rođenja Ive Andrića

„Mi i ne znamo koliko snage i kakve sve mogućnosti krije u sebi svako živo stvorenje. I ne slutimo šta sve umemo. Budemo i prođemo, a ne saznamo šta smo sve mogli biti i učiniti. To se otkriva samo u velikim i izuzetnim trenucima kao što su ovi u kojima Aska igra igru za svoj već izgubljeni život.“ (Aska i vuk, Ivo Andrić)

 

Povodom 130 godina od rođenja Ive Andrića, našeg jedinog nobelovca, u ponedeljak 10. oktobra nastavnice srpskog jezika i književnosti, Mirjana Vujičić i Milica Novaković, održale su predavanje o životu, radu i stvaralaštvu jednog od naših najvećih pisaca. Tom prilikom učenici su odgledali i kratku emisiju o Ivi Andriću, a predavanje je završeno kazivanjem samo dela od mnoštva citata našeg nobelovca. Učenici su imali priliku i da prelistaju neka od izdanja sa kojima će se upoznati u višim razredima osnovne i srednje škole, a svoju kreativnost i interesovanje pokazali su i izradom panoa.

Ivo Andrić rođen je 9. oktobra 1892. godine u selu Dolac kod Travnika. Kao gimnazijalac bio je pripadnik revolucionarnog pokreta protiv austrougarske vlasti (Mlada Bosna) i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od austrougarske monarhije. U svojim delima prikazuje sliku detinjstva kao tešku azbuku života, punu zabrana, prepreka, strahova i dečjih muka, opisuje život u Bosni za vreme osmanske vlasti, opisuje mostove „od svega što čovek u životnom nagonu podiže i gradi, ništa nije u mojim očima bolje i vrednije od mostova. Oni su važniji od kuća, svetiji, opštiji od hramova. Svačiji i prema svakom jednaki, korisni, podignuti uvek smisleno, na mestu na kom se ukrštava najveći broj ljudskih potreba, istrajniji su od drugih građevina i ne služe ničem što je tajno ili zlo.“

Nobelovu nagradu za književnost dobio je 1961. godine za „epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“.

Njegova najpoznatija dela su: romani „Na Drini ćuprija“, „Travnička hronika“, „Gospođica“, „Prokleta avlija“, zbirka meditativne proze „Ex ponto“, pripovetke „Most na Žepi“, „Aska i vuk“, „Put Alije Đerzeleza“, pripovetke o deci…

Ivo Andrić umro je 13. marta 1975. godine u Beogradu.

„Biti čovek, rođen bez svoga znanja i bez svoje volje, bačen u okean postojanja. Morati plivati. Postojati. Nositi identitet. Izdržati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve sudare, nepredvidljive i nepredviđene postupke, svoje i tuđe, koji ponajčešće nisu po meri naših snaga. A povrh svega, treba još izdržati i svoju misao o svemu tome. Ukratko: biti čovek.“ (O priči i pričanju, Andrićeva beseda prilikom dodele Nobelove nagrade za književnost)