130 година од рођења Иве Андрића

„Ми и не знамо колико снаге и какве све могућности крије у себи свако живо створење. И не слутимо шта све умемо. Будемо и прођемо, а не сазнамо шта смо све могли бити и учинити. То се открива само у великим и изузетним тренуцима као што су ови у којима Аска игра игру за свој већ изгубљени живот.“ (Аска и вук, Иво Андрић)

 

Поводом 130 година од рођења Иве Андрића, нашег јединог нобеловца, у понедељак 10. октобра наставнице српског језика и књижевности, Мирјана Вујичић и Милица Новаковић, одржале су предавање о животу, раду и стваралаштву једног од наших највећих писаца. Том приликом ученици су одгледали и кратку емисију о Иви Андрићу, а предавање је завршено казивањем само дела од мноштва цитата нашег нобеловца. Ученици су имали прилику и да прелистају нека од издања са којима ће се упознати у вишим разредима основне и средње школе, а своју креативност и интересовање показали су и израдом паноа.

Иво Андрић рођен је 9. октобра 1892. године у селу Долац код Травника. Као гимназијалац био је припадник револуционарног покрета против аустроугарске власти (Млада Босна) и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од аустроугарске монархије. У својим делима приказује слику детињства као тешку азбуку живота, пуну забрана, препрека, страхова и дечјих мука, описује живот у Босни за време османске власти, описује мостове „од свега што човек у животном нагону подиже и гради, ништа није у мојим очима боље и вредније од мостова. Они су важнији од кућа, светији, општији од храмова. Свачији и према сваком једнаки, корисни, подигнути увек смислено, на месту на ком се укрштава највећи број људских потреба, истрајнији су од других грађевина и не служе ничем што је тајно или зло.“

Нобелову награду за књижевност добио је 1961. године за „епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље“.

Његова најпознатија дела су: романи „На Дрини ћуприја“, „Травничка хроника“, „Госпођица“, „Проклета авлија“, збирка медитативне прозе „Ex ponto“, приповетке „Мост на Жепи“, „Аска и вук“, „Пут Алије Ђерзелеза“, приповетке о деци…

Иво Андрић умро је 13. марта 1975. године у Београду.

„Бити човек, рођен без свога знања и без своје воље, бачен у океан постојања. Морати пливати. Постојати. Носити идентитет. Издржати атмосферски притисак свега око себе, све сударе, непредвидљиве и непредвиђене поступке, своје и туђе, који понајчешће нису по мери наших снага. А поврх свега, треба још издржати и своју мисао о свему томе. Укратко: бити човек.“ (О причи и причању, Андрићева беседа приликом доделе Нобелове награде за књижевност)